Vojvodjanska Sahara i šumska Bubamara

Obožavam naše porodične avanture, vreme koje posvetimo jedni drugima, bez zvonjave telefona i svakodnevnih obaveza - Deliblatska peščara je baš ono mesto koje smo hteli, tu smo, a nismo tu...



Jelena Milosevic
Autor teksta:
Jelena Milosevic
Dopada vam se? Preporučite prijateljima:


Na samo 80km od Beograda, 250km od Niša, smestila se peščana kraljica panonske nizije. Tako divlja i nepregledna, a opet tako pristupačna, jer je put do nje zaista odličan. I ne treba vam navigacija, nekako osetite kad stignete. Vazduh je drugačiji, čistiji, životinje su pitomije, vegetacija bujnija. Prekrivena najfinijim peskom, mekanim i sitnim poput pudera, bogata šumom i stepom koje se neprestano smenjuju, okićena peščanim dinama, čini da sam put kroz nju bude idealna uvertira za ono što vas tek očekuje. Šuma bujna, gusta, sa najrazličitijim nijansama zelene boje, tek poneki raskrčeni i jedva primetni puteljak pored puta, koji vodi u divljinu, u prirodno, u zdravo, u nezagadjeno područje. U nama nepoznato...



Samo kilometar unutar šume, pored malog putića je i naše odredište, malena, simpatična, s okolinom sjedinjena šumska kućica Bubamara. Prilaz do dvorišta održavan, uredan. Dvorište veliko, pečšano, sredjeno taman toliko da možete uživati u njemu, a da opet ne naruši okolinu s kojom je sraslo. Oko mene beskrajna i nepregledna šuma, iznad mene vedro i beskrajno nebo.



Stojim, slušam tišinu i dišem. Velika terasa sa baštenskom ljuljaškom, stolice i sto za ručak na otvorenom. Koš za decu na sredini dvorišta, ljuljaška izmedju dva drveta, mekana, vrećasta, udobna i bezbedna. Lopta na uredno ošišanoj travi i moj dvoipogodišnji sinčić koji oduševljeno trči okolo, srećan jer mu niko ne govori "pazi auto, polako razbićeš se". Skuvaš kafu, sedneš na ljuljašku i pustiš dete da se do mile volje istrči, bez da juriš za njim. I to postoji!



Kućica mala, topla i predivna, prava etno šumska kućica. Dovoljno mala da se osećate ušuškano, a opet dovljno velika da vam bude komforno. Uredjena do najsitnijih detalja, snabdevena svim što može da vam zatreba. Posebna paznja domaćina posvećena potrebama gostiju, od hrane, raznih začina, sredstava za ličnu higijenu, sprejeva protiv insekata za decu i odrasle, do mleka i raznih zanimacija za najmljadje goste. I Bubamara je baš ime koje joj pristaje, boravak u njoj nekako daje osećaj sreće i blagostanja. I naravno osmeh Cace, bez koje ništa od ovoga ne bi imalo smisla.



Pozitivna, nasmejana, šaljiva, pričljiva, gostoljubiva i puna entuzijazma i vere u ono što radi i za šta se zalaže. Iz razgovora s njom naučite da poštujete šumu i njene zakone, da gledate stvari iz drugačijeg ugla, da vera i volja ne znaju za granice. Ona sama stvara šumski turizam, sama promoviše svoju okolinu, sama je istrazuje, upoznaje, ispituje njena dejstva na ljudski organizam, uči vas kako da vas šuma oslobodi stresa, koju biljku da mirišete ako imate astmu, kako da koristite borove iglice kao aroma terapiju...

Kako je priroda najbolji lek, a besplatan. Hrana iz njene kuhinje je potpuno prirodna, zdrava, prava vojvodjanska, prilagodjena svačijem ukusu. Stignete kod nje, rucak spreman, ukusan i topao. Ustanete, doručak i kafa na stolu na terasi. Vaše je samo da se prepustite. Dišite, slušajte, osećajte, obratite pažnju na čula, koja su tamo mnogo izrađenija. Svakog gosta ona provede kroz peščaru, jer ima čime da se ponose. Peščara svojim biljnim i životinjskim bogatstvom, Caca svojom predanošću i gostoljubivošću.



Provela nas je kroz gustu, netaknutu šumu koju čini oko 900 vrsta biljaka, medju kojima ima i vrlo retkih (stepski božur). Unutar šume je prirodni rezervat, stanište mnogih ptica i životinjama, od kojih su neke zaštićene. I njene divlje cvetove krasi oko 1200 vrsta leptira. Inace je svrstana na preliminarnoj listi UNESCO-a, kao područje izuzetnih prirodnih vrednosti.

Na samom izlasku iz šume, pred nama se pružio pejzaž koji bih svrstala u top 5 koje sam videla u životu. Bara Djurica sa brojnim divljim patkama, iza nje ogroman, moćni Dunav preko cijeg korita se nazire Rumunija. Nedaleko odatle je Labudovo okno, prirodno staniste brojnih ptica, odakle ih i posmatraju zaljubljenici u iste. Zatim kanal Dunav-Tisa-Dunav, idealan za ribolov. Na samo 12km je Bela Crkva i njena poznata jezera sa sredjenim plazama, a malo blize je Banatska palanka, koja jedina ima skelu preko Dunava. Ovde stvarno ima mnogo načina da popunite vreme, naučićete da koristite prirodu i stvari koje vas okružuju na pravi način i s poštovanjem. Caca kaže da vas šuma uči da razmišljate jednostavno i ja joj verujem. Kaže da šuma ima magnetizam koji vas vuče da joj se stalno vraćate, to sam potvrdila. Gledam ispred sebe u brda koja se pružaju iznad Dunava i koja se naslanjaju jedno na drugo, srpsko i rumunsko brdo. Gledam okolinu, gledam baru koja se, okupana Suncem, prelama u milion boja...



I ne verujem. Prvo, da sve ovo pripada mojoj zemlji. Drugo, da smo mi jedini na tom vidikovcu, a trebalo bi da vrvi od turista. U povratku drugačije posmatram okolinu. Čista je, nezagadjena, nema smeća. Naravno kad je jos uvek nedovoljno posećena i eksponirana. Gde nema mnogo ljudi, tu ima mnogo reda. A onda gledam razdraganu Cacu, sigurnu u to što radi, sigurna da će svojim trudom privući nove turiste, a ljubaznošću naterati stare da dodju još koji put. Hoće li uspeti da im prenese svoju kulturu u ophodjenju sa okolinom, da sačuva svoj svet? Hoće li budući posetioci poštovati peščaru onako kako ona to zaslužuje? Ne znam. Ali ono što sigurno znam je da ću doći da proverim.

Moj celokupan utisak bih iznela u jednoj rečenici :"Želim da vidim peščaru u sva četiri godišnja doba".

Dopada vam se? Preporučite prijateljima